Kada zamišljaju velike društveno-ekološke nepogode, ljudi ih obično vide kao veliki uragan, koji briše priobalne gradove, nuklearnu eksploziju zbog koje svi odmah moraju da se evakuišu ili udar komete koji uništava celokupni život na planeti. Za ovakvu predstave katastrofalnih događaja zaslužna je popularna kultura, pre svega holivudski filmovi. Za režisere i producente filmova mnogo je manje zanimljivo prikazivanje dugoročne suše nastale usled klimatskih promena, ili relativno sporo nestajanje lednika.

Pa ipak uprkos tome što deluje da se promene sporo dešavaju, ljudi su od industrijske revolucije do danas uspeli trajno da izmene pejzaž planete tako da naučnici sve češće ovaj geološki period nazivaju antropocenom, po nepovratnom uticaju koji je čovek ostvario na planeti Zemlji. Svakodnevno konzumiranje velike količine resursa koje se besomučno nastavlja dovelo je planetu do krajnjih granica.

Priča o Aralskom jezeru

Uzbekisatan i Kazahstan, tada članice Sovjetskog Saveza, pokrenule su proizvodnju pamuka u svojim sušnim delovima već krajem 40-ih godina dvadesetog veka, sa ciljem da postanu svetski lideri u ovoj delatnosti. Ubrzo su i stigli do vrha liste najvećih proizvođača pamuka, a cenu tog “napretka” platilo je Aralsko jezero. Pamuk je jedan od materijala koji se najčešće koristi u idustriji odeće i za proizvodnju samo jedne obične majice potrebno je preko 2700 litara vode. Reke Amu Dariji i Sir Darji najznačajnijie pritoke Aralskog jezera skoro su presušile usled navodnjavanja polja pamuka, a dotok vode u jezero se naglo smanjio. I nakon raspada Sovjetskog Saveza, uprkos ekološkoj katastrofi Kazahstan, a posebno Uzbekistan nisu želeli da se odreknu proizvodnje pamuka, jer je potražnja za pamukom usled buma industrije odeće još više porasla.

Danas je Aralsko jezero skoro u potpunosti nestalo. Podeljeno je na Veliko more na jugu koje se nalazi na teritoriji Uzbekistana i Malo more na severu, na teritoriji Kazahstana. Salanitet vode je toliko porastao da je ubio sav živi svet u jezeru i približio se salanitetu Mrtvog mora. Nekadašnje luke se nalaze kilometrima daleko od vodene površine. Promena nivoa mora dovela je do promene klime i izumiranja lokalnih biljnih i životinjskih vrsta. Nestankom ribe iz mora, veliki broj ljudi je doveden do granice gladi, dok se pamuk većinom izvozi, pa lokalne zajednice gotovo da nemaju nikakve koristi od ove intenzivne idustrije.

Primer Aralskog jezera samo je jedan od mnogih kako čovek u izuzetno kratkom vremenskom roku može da uništi nešto što je priroda hiljadama i milionima godina stvarala. Uništavanjem prirode nestaje i okruženje u kome su lokalne zajednice vekovima obitavale, što dovodi do prinudnih ekoloških migracija, uz povećanje socijalne nejednakosti.

Veliko ubrzanje proizvodnje i potrošnje

Primer Aralskog jezera samo je jedan u moru primera kako je usled povećanja proizvodnje nekog proizvoda došlo do narušavanja ekološke ravnoteže. Druga polovina 20. i početak 21. veka jedinstvene su u istoriji ljudskog postojanja. Mnogo ljudskih aktivnosti krenulo je da ubrzava negde u 20. veku a dodatno se ubrzalo pred kraj veka.

Danas čovečanstvo potroši toliko resursa da bi bilo potrebno 1.7 planete Zemlje da se održivo nastavi ovakav način potrošnje. Neke države troše i više, pa ukoliko bi svi imali prosečne potrošačke navike jednog amerikanca ili amerikanke bilo bi nam potrebno 5 planeta da sve to podrži, dok bi za prosk potrošnje Nemačke bile potrebne tri planete. Pa čak i građani Srbije u proseku troše više resursa nego što planeta može da reprodukuje. Što znači da živimo na kredit i to na kredit budućih generacija, jer što više potrošimo danas to manje ostavljamo njima za sutra.

Veliko ubrzanje rasta prozvodnje i potrošnje svega koje je počelo 50ih godina, dvadesetog veka nastavlja da probija sve granice. Naučne studije govore da je danas proizvedeno toliko odeće koja bi mogla da zadovolji potrebe narednih šest ili sedam generacija ljudi bez da proizvedemo ništa novo, ali to se naravno ne dešave već proizvodnja stalno ubrzava, a stvari koje se ne prodaju često se unište ili spale.

Usled preteranog korišćenja fosilnih goriva nivo ugljen dioksida u atmosferi porastao je sa 310 ppm na 427 ppm, i danas je na svom rekordnom nivu uz tendenciju nastavka rasta. Poznato je da je CO2 glavi gas efekta staklene bašte i uzročnik klimatskih promena, koje su već dovele do porasta globalne temperature, pa zbog toga svako leto bude toplije od prethodnog, a na zimski sneg smogotovo zaboravili.

Širenje poljoprivrednih površina kako bi se zadovoljila rastuća potreba za hranom i sve veća potražnja mesa, doprinele su smanjenju površina pod šumama a posebno su na udaru tropske kišne šume koje su i najbogatije biodiverzitetom i ne nazivaju ih bez razloga plućima planete. Procenjuje se da dnevno nestane preko 40.000 hektara tropskih šuma, a da još tolika površina pod šumom ostane trajno degradirana.

Čovekova potrošnja svih resura i apsolutna dominacija nad planetom ubrzala je gubitak biodiverziteta na planetarnom nivou. Prema nekim procenama biljne i životinjske vrste danas nestaju 100 do 1000 puta brže nego što je to uobičajno, staništa divljih vrsta se smanjuju a time i populacija. Od 1970. godine, veličina populacija divljh životinja smanjena je za zabrinjavajućih 73%, pa se sa pravom tvrdi da živimo u doba šestog masovnog izumiranja.

Kako usporiti?

Opijenost rastom i brzinom često su deo tinejdžerskog doba, ali trenutak kada se shvati da nije moguće stalno ubrzavati a da se ne udari u zid zapravo je momenat odrastanja. Kao što odrastanje dolazi na individualnom nivou, potrebno nam je i odrastanje na kolektivnom nivou. Ovo odrastanje bi donelo svest o tome da nije moguće samo neprestalno da konzumiramo ali bi i otvorilo i pitanje da li uopšte želimo da budemo društvo potrošača i da li nas to čini srećnim? Da li je sreća u stvarima koje posedujete ili u ljudima sa kojima se povezujete i delite vreme?

Ovakvo usporavanje neophodno je i zarad spasa naše jedine planete. Potrebno je smanjiti upotrebu fosilnih goriva, ukoliko želimo da sprečimo ili barem malo ublažimo klimatske promene i damo sebi ali i budućim generacijama više vremena. Potrebna je promena načina ishrane ali i uzgoja hrane kako bi deo prostora ostavili i za druge biljne i životinjske vrste. Umesto spasavanja jedne po jedne vrste potrebno ih je gledati kroz prizmu ekosistema i očuvati čitave ekosisteme, kako bi očuvali i sve neverovatno komplikovane odnose koje u njima postoje. Takođe potrebno je promeniti viđenje i odnos spram stvari koje nosimo i kako ih koristimo.

A šta mi lično možemo da uradimo? I na ovom nivou postoji prostora za napredak. Često se odmah pomisli kako možemo da recikliramo ali se zaboravlja da je ovo skoro poslednji korak u nizu. Pre toga možemo duže da koristimo stvari, jer često nam nije potrebno da na svake dve godine menjamo telefon, ili majicu možemo nositi više godina uprkos tome što se moda neznatno promenila. Stare stvari možemo da popravljamo, da im dajemo drugu ulogu ili poklanjamo kako bi i dalje zadržale svoju funkciju. I još u slobodno vreme umesto da samo konzumiramo možemo da promišljamo kako da ovaj svet načinimo boljim mestom za život.